Bisenijin blog – Male knjiške čarolije

Kvazi-kritika

MišelUelbek je jedan vrlo zanimljiv lik. Na netu se o njemu može naći sve i svašta. I na domaćem Webu ima dosta toga, od ozbiljnih kritičara i entuzijasta pa sve do foruma. Svako ima svoje mišljenje. I svačije treba uzeti u obzir. Mudro zbore:)

Ali msje Uelbek nije za svakoga, baš kao i jagnjetina. On je za čitace sa nešto dužom kilometražom. One koji su odavno prevazišli raznorazne „holičarke“, naivke bez zaštite, snajke i staramajke srpske književnosti. Ne čitajte Uelbeka kad vam treba odmor i opuštanje. Čitajte ga kada ste nervozni i besni, onda kad saznate da poskupljuje struja, sleduju masovna otpuštanja, a veseli poslanici se gađaju cipelama po parlamentu. A možete i onda kada biste rado da uposlite mozak, umesto da se pitate kako da platite struju, telefon i gas u isto vreme, a da saldo ostane pozitivan. Elem, Uelbek definitivno nije za ravnodušne.

Kako čitati msje Uelbeka?

Onomad imadoh i ja malo sreće pa sam iz biblioteke uspela da uzmem sva četiri prevedena Uelbekova romana odjednom: „Proširenje područja borbe“, „Platforma“, „Elementarne čestice“ i „Mogućnost ostrva“. „Platformu“ je objavio „Klio“, a ostala tri „Plato“ iz boljih dana. Kada ih čitate ovim redom, jasno se vidi Uelbekov razvojni put i raspon tema koje ga zaokupljaju. Iako je na srpski prvo prevedena „Platforma“, prvo čitajte „Proširenje područja borbe“ jer to jeste Uelbekov prvi roman.

„Borba“ je jedna defetistička, teskobna i mračna knjiga. Uelbek negde ‘zaliči’ na Kafku, negde na čistu komercijalu, iako se jasno vidi da sa komercijalom nema veze i da pred sobom imate pisca koji je dosta čitao i što je još važnije – koji još uvek čita. Glavnom liku, koji je, onako sasvim slučajno, programer, dakle pripadnik nove klase izabranih (he,he…), stalno je nelagodno. Njegove ime nije čak ni bitno. On je tip, baš kao i Jozef K. Oseća da nešto nije u redu, tesno mu je u sopstvenoj koži i neprestano pokušava da pobegne iz sopstvenog života, kao dete koje žuri da provali u čemu je stvar i što pre odraste.

„Platforma“ i jeste upravo to – platforma za dalje. Iako je objavljena posle „Elementarnih čestica“, valjalo bi je čitati pre. Ona je ono što jesmo. Seksualni turista koji se zaljubljuje u saputnicu, ambiciozna poslovna žena ilivam „bitch“ koja u stvari želi da bude samo dobra ženica, korporacijski fazon i na kraju „sila koja se neočekivano pojavljuje i rešava stvar“ u vidu terorista. Svega ima pune kese, a najviše nas samih.

„Elementarne čestice“ su ključne, baš kao što to i čika Demokrit lepo kaže. Brat od misli i brat od tela, obojica otuđeni od sebe i od drugih. Ovde mi se odlično uklapaju stihovi „nas dva brata oba ratujemo“:). I zaista, obojica ratuju – svako sa svojim demonima, strastima i slabostima.

„Mogućnost ostrva“ čitajte kao direktni nastavak „Elementarnih čestica“ kao što to već i na koricama lepo piše. To sam bukvalno i uradila, čim sam zatvorila jednu, otvorila sam drugu knjigu. Iz sveta Mišela Đerzinskog i brata mu Bruna, u svet nesrećnog komičara Danijela i njegovih usavršenih klonova. „Mogućnost ostrva“ je klasična antiutopija i istovremeno Uelbekov filozofski manifest. Tu mi je tek postalo jasno da je msje veliki Hakslijev fan, iako me je stalno nešto opominjalo. Priznajem, malo sam glupa, neko je to možda još i ranije provalio, ali eto… Da li je uopšte moguć život bez „Drugog“, može li čovek uopšte postojati bez onoga što mi, jezičari, zovemo distinktivnom razlikom? Ima li Prvog bez Drugog u odnosu na kog se ovaj određuje i definiše? Nema Zapada bez Orijenta, kako to tvrdi Said. Možda je čak naslov ovog dela mogao biti i „Mogućnost bliskosti“?

Kako Uelbek piše?

Uelbekov pripovedački postupak sastoji se u naizmeničnom udaranju hladnih i toplih obloga – u istoj sceni je u stanju da vam servira neke žanrovske fazone koji često deluju i jeftino (seks, SF, sekte, desničarski stavovi, teror mladosti, korporacijski svet i sl.) a onda vas već u sledećem trenutku pogodi nekom istinom teške kategorije (ima tu i Kanta i Hajdegera i Adorna i Fukoa), a koja, bez obzira na sav svoj „post-izam,“ u suštini opet ispadne vrlo humanistička. Ali Uelbek ubedljivo najviše voli da vam istovremeno ubaci slatki sirup i gorku pilulu. Ruku na srce, tada je i najubedljiviji.

Zašto čitati Uelbeka?

Na stranu njegovo poznavanje marketinških pravila igre. Ne zaboravite, on to radi vrlo smisleno i ciljano. Uzmimo za primer samo pornografiju: ako bismo proučavali samo te delove, onda ne znam da li bih baš Uelbeka angažovala da piše pričice na porno sajtovima – već posle druge takve scene, počinjete da prelećete preko strane (osim ako niste baš toliko „zagoreli“:)) Ali njemu i jeste cilj da vas otupi, tako da skoro prestanete da primećujete toliku seksualnu „aktivnost“ i prihvatite je prvenstveno kao nekakvu kulisu savremenog sveta ili pauzu u ritmu. Ono što su u delima klasika raznorazne deskripcije (priroda, likovi itd), kod Uelbeka su tipizirane scene seksa, funkcionisanja sekti i/ili korporacija, nemušte komukacije. Takvim raznoraznim sirovim „poštapalicama“ u De Sad fazonu, msje Uelbek kao da pokušava da dočara svu ispraznost savremenog sveta koji upravo funkcioniše po tom istom principu. Udarite samo oznaku „SEX“ i sve će se prodati, bio to motokultivator ili hrana za bebe (logika – ako bebe hranite sexy hranom, one će odrasti u sexy ljude, koji će imati više sexa u životu i time veće šanse da produže vrstu…:)

Uelbekove teme su vrlo aktuelne: definicija identiteta i njegove granice, smrt i večni život, rodni i polni odnosi, genetski inženjering, teror mladosti i fizičke lepote, (bez-)smisao bitisanja, (pro)kreacija nasuprot štancovanju, duhovnost i spiritualizam, društveni sistemi, nevidljive klasne razlike, potrošačko društvo itd.

Kako je ova čitateljka razumela stvar?

Verovatno pogrešno, no šta mari. Pour moi, „Proširenje područja borbe“ je roman inicijacije , „Platforma“ je roman o svetu, „Elementarne čestice“ priča o samom čoveku, a „Mogućnost ostrva“ himna ljubavi. Uelbek je depresivni cinik, ali ako neko u ovom posthumanističkom i predapokaliptičkom svetu (2012!) još uvek ume iskreno da piše o iskonskoj čovekovoj potrebi za bliskošću i ljubavlju onda je to msje Uelbek. On je, u stvari, jedan istinski romantik i idealista, tačnije razočarani romantik i idealista, sa vizionarskim i proročkim sposobnostima. Skoro kao Tesla. E sad, može on sad tu da se brani koliko hoće i tvrdi da nije tako. Žao mi je, čitateljka je tako shvatila stvar. Uostalom, ko šta pita autora, njega je Bart još odavno sa’ranio.

Mljac…

E sad, verovatno se pitate, kakve veze ima jagnjetina pod sačem sa Uelbekom. Osim što msje voli da meša žanrove (kako je to već moderno u ovom sadašnjem „-izmu“) i lagano krčka svoje romane na tihoj vatri od po nekoliko godina – baš nikakve. Nego mi se čini da su blogovi koji se bave receptima mnogo popularniji od literarnih, te rekoh da i ja optimizujem sadržaj.